Kron Dušan Bogović - Višak života cene

Davno zaboravljeni poriv je ponovo obuzima. Zavedena neodoljivom hemijom zagonetnog spoja sa samom sobom; nalik poemi kojoj se ne nazire kraj; poriv koji se pretvara u zagonetni šum publike, nastao u divljinama čistog duha, koji žudi za konačnim otkrivanjem tajne glume kao nepraštajuće istine o sebi svlačenjem poslednjeg, iskonskog omotača, kada će blesnuti besmrtna golotinja scene. Ana tihuje u središtu tog poriva, osluškuje umilne zvuke saglasja sa velikih udaljenosti, silno prizivajućih svim srcem i bićem, ne čudeći se više velikodušnosti glume, niti iznenadnoj i gostoljubivoj udobnosti svog novog bića, jer se nakon mračnog i neplodnog vremena provedenog u zatočeništvu njen duh napokon opet našao uzvišenim...

Kada je stigla kući, ponoć se već bila primakla. U dvorištu se bio ugnezdio prozirni mrak. Ana sa trema pogleda u zvezdano nebo šaljući mu misaone pozdrave. Nešto niže ispod nje, plitka svetlost je polivala puzavicu. Odozgo se činilo kao da se sam mrak kostreši usled hotimičnog električnog pražnjenja duž površine listova. Ana se spusti i priđe srebrnoj drugarici. Prvo je samo gledala, a onda počela prstima da dodiruje njene meke listove i prebira po njima kao po harfi. Puzavica se pomerala, izvijala svoj nežni vrat, dok joj se pupoljak na vrhu zanosio u stranu i njihao kao plamen na slabom vetru, a onda stao. Ana je imala vremena, vremena da prorade zajedno. Čekala je strpljivo, i dočekala je: pupoljak je ponovo proradio, noseća žila se mrdala u promenljivom ritmu; vihor vetra sa uglačanih površina beskraja začas se stvorio i tiho zviznuo Ani. I ona se istog trena prepustila igri oponašajući svoju mezimicu, pomerajući ruke neuhvatljivim stilom nalik održavanju na ledu; a onda se igra prenela na vrat, i na kraju celo telo joj je klizilo prostorom čas u jednom, čas u drugom pravcu. Bila je omamljena, čarobna. Njihova zajednička misao bila je nedodirljiva i daleka.