Fedon Žil Delez - Kantova kritička filozofija cene

Svojim prijateljima filozofima, piscima i slikarima – Hjumu, Lajbnicu, Bergsonu, Fukou, Prustu, Kafki, Zaher-Mazohu – Žil Delez je posvećivao knjige. Spinozi i Ničeu, možda i najvažnijim svojim sagovornicima, čak po dve. Neprijatelje, međutim, nije udostojio te časti. Sa Platonom, Hegelom, Hajdegerom, Delez je u neprestanoj, nekad eksplicitnoj, češće implicitnoj polemici, ali knjige im nije posvećivao. Osim jednom. Onom najvećem. Kantu.

Delez je Kanta neprijateljem nazvao 1973. godine, u pismu Mišelu Kresolu. U tom neobičnom tekstu, briljantno ironičnom i oštrom do neprijatnosti, Delez primećuje da je njegova generacija („jedna od poslednjih“) bila „ubijena“ istorijom filozofije, tom „filozofskom verzijom Edipovog kompleksa“, te da je izlaz iz represivne matrice nastojao da pronađe uz pomoć autora koji su se „suprotstavljali racionalističkoj tradiciji u toj istoriji“. Dodaje da je najviše prezirao „hegelijanstvo i dijalektiku“, ali da je knjiga o Kantu nešto drugo. „Knjigom o neprijatelju“ pokušao je Delez da pokaže kako taj neprijatelj funkciniše, kako radi njegov veliki mehanizam, ta moćna mašinerija, da ispita njene pokretače, zamajce, zupčanike, točkiće (rouages): „sudilište Uma, odmerenu upotrebu sposobnosti, potčinjavanje utoliko licemernije što nam je poverena titula zakonodavca. Ali moj način da se izvučem iz tog razdoblja prevashodno je, po mom dubokom uverenju, bio da istoriju filozofije shvatim kao neku vrstu guženja ili, što se svodi na isto, bezgrešnog začeća. Zamišljao sam sebe kako prilazim s leđa nekom autoru i pravim mu dete, koje bi bilo njegovo, a ipak čudovišno. Veoma je važno da bude njegovo, zato što je bilo potrebno da taj autor zaista kaže sve što sam mu stavljao u usta. Ali dete je moralo da bude i čudovišno, zato što je došlo iz raznih vrsta rasredištenja, iskliznuća, lomova, tajnih predaja u kojima sam silno uživao“. Knjige o Ničeu, Bergson...