Heliks Milan M. Ćirković - Opšta teorija žirafa cene

Objektivne teškoće i subjektivne slabosti bila je jedna od omiljenih mantri nekadašnjih komunističkih rukovodilaca kadgod je trebalo objasniti bilo kakav neuspeh ili problem. Čak i rogobatna priroda totalitarnog žargona iz tog doba jure ne uspeva da u potpunosti poništi montipajtonovsku provokaciju sadržanu u ovoj sintagmi – šta su subjektivne slabosti znamo (korumpirani direktori, preko veze zaposleni rođaci, radnici koji kradu toalet-papir iz firme itd.), ali šta bi mogle biti objektivne teškoće? Pošto mantru ionako ne koristimo kad cveta hiljadu cvetova, sunce-sija-a-vetar-ćarlija, nego baš onda kad se nalazimo u teškoćama, čemu onda služi taj atribut objektivne? Iako se u originalnom dinosaurovskom kontekstu suvišno razmi­šljanje nikako nije ohrabrivalo (naprotiv!), mi se danas možemo osetiti isprovocirani da to s objektivnim teškoćama ispitamo u kreativnom i kritičkom okruženju kakvo je naučno.

Među brojnim primerima nerazumevanja kako nauka funkcioniše, mnogo se prašine često podiže upravo oko pitanja objektivnosti. Nauka bi, po naivnom shvatanju, morala uvek biti objektivna, a ona to tobože često nije. Trebalo bi, nastavljaju zagovornici tog stava koje je svako od nas sigurno susretao, uvek saslušati i drugu stranu kako bi se postigla objektivnost. A eto, naučnici u svojoj aroganciji često ne žele da raspravljaju s kreacionistima, astrolozima, isceliteljima ili teoretičarima zavere, niti da odgovaraju na njihove tvrdnje. Vrlo često u prezentacijama svojih rezultata naučnici pokazuju samo delić nalaza do kojih su došli i to, zamislite, baš onaj koji potvrđuje njihove zaključke. Argumenti „skeptika“ u odnosu na etablirane naučne tvrdnje poput one da HIV izaziva AIDS, da zemaljska biosfera evoluira u skladu s Darvinovom teorijom biološke evolucije, da su vakcine izuzetno efikasne u suzbijanju bolesti ili da je antropogeno globalno zagrevanje realnost, često ne nailaze na ozbiljan prijem u naučn...