Gradac Grupa autora - Časopis : Baltus, br. 150-151 cene

Baltazar Klosovski de Rola, zvani Baltus, nemačkopoljskoruskog porekla, po ocu daljnji Bajronov rođak, rođen je 29. februara 1908. u Parizu. Otac mu je bio istoričar umetnosti i slikar, majka slikar, a brat Pjer Klosovski se takođe bavio slikarstvom.

Nije samo Rilke (koji je bio ljubavnik njegove majke) bio oduševljen njegovim slikarstvom, nego je i Pikaso kupio jednu njegovu sliku, jer ga je uzbudila prigušenostrasna erotika njegovih dela. Na nečiju kasniju primedbu da na njegovim slikama ima pornografije rekao je da su njegove slike religiozne, i da on slika anđele.

Nije završio nikakvu umetničku školu, ali je u mladosti kopirao velike majstore (Dela Frančesku, Mazača), pa se za njegovo delo može reći da je lična istorija slikarstva, jer se na njegovim slikama na prvi pogled jednoličnim prepoznaju Surbaran i Karpačo, Mazačo i Đoto, Dela Frančeska i Saseta, Belini i Kurbe, Karavađo i Pusen, srednjevekovne ikone i Sezan. Neko je rekao da upravo zbog toga što nas ovo slikarstvo podseća na mnoge stvari, Baltus ne liči ni na koga.

Njegov život je tajanstven i zagonetan. U katalogu jedne svoje izložbe napisao je o sebi samo ovo: Baltus je slikar o kome se ništa ne zna. Sad pogledajte njegove slike. Ali, ipak se zna da je živeo u Parizu, Berlinu, Bernu, Rimu (upravnik za vreme obnove Vile Mediči) i Ženevi, da se jedno vreme družio sa Derenom i Žuvom, nadrealistima, sa Artoom i Đakometijem (jedino je o njemu napisao kratak tekst), sa Marloom i Elijarom. Radio je scenografiju i kostime za Šekspirov Kako mu drago, za Artoove i Kamijeve komade. Ilustrovao je Orkanske visove Emili Bronte (pretpostavljamo da su ga privukli erotika, strast i jeza tog romana) i objavio ih u čuvenom Minotauru. Prvi put je izlagao u Parizu 1934. Portretisao je Derena i Miroa.

Živeo je u dva braka (druga žena mu je bila Japanka), ima dva sina i jednu kći. Umro je u zamku Veliki Šale u švajcarskim Alpima. Na zidu zamka piše: Smrtnosti, tvoj ponos je smešan i tašt, a u ateljeu je bila okačena samo jedna fotografija Alberta Đakometija, koji je tvrdio da smo mi ono što vidimo.

Ima nekoliko razloga što danas ovde predstavljamo Baltusa. Prvo, njegov primer je poučan što nije prihvatao nove pojave u slikarstvu svog vremena. Za njega je jedino tradicija bila nova, u smislu da je novo ono što je zaboravljeno, pod uslovom da tradicija nisu lanci koji nas okivaju. Drugi razlog je Baltusova potpuna predanost slikanju, ali ne u smislu kočopernog zanatlije, nego u smislu posvećenog koji se svome delu predao kao molitvi, čiji duh plamti u najdubljim visinama. Treći razlog bi mogao da bude priča o iskrenosti u umetnosti, o konvenciji koja je, iako prezrena, sačuvana u delima velikih stvaralaca, jer iskrenost je ne samo moralna kategorija, ona je pokretač onoga što je umetnost života i život umetnosti. Da li su ovi razlozi dovoljni da bi se shvatila duhovna kriza našeg vremena?