Nekada je kulen bio dragocena poslastica. Služio se samo za važne društvene i porodične događaje, proslavu uspešne žetve, osvećenje crkve, venčanje, rođenje i sahranu. Kulen je i danas popularna poslastica i smatra se jednom od najcjenjenijih, ali i najskupljih kobasičastih proizvoda.
Kulen se tradicionalno proizvodi u jesen. Zbog dugog procesa dimljenja i sušenja, jede se tek narednog leta, kao predjelo ili deo sendviča. Međutim, može se jesti i zimi, ali tada ima veoma oštar ukus i aroma se još nije u potpunosti razvila. Potpuno dimljeni i sušeni kulen traje do dve godine.
Kulen se i dalje uglavnom proizvodi u seoskoj i ručnoj tradiciji. Industrijska proizvodnja je u bivšoj Jugoslaviji postojala od vremena posle Drugog svetskog rata. Međutim, tek postepeno počinje da predstavlja ozbiljnu konkurenciju ručnoj proizvodnji. Industrijski proizveden kulen se po konzistenciji, izgledu i ukusu značajno razlikuje od tradicionalnih proizvoda.
Za proizvodnju kulena, nemasno svinjsko meso ili nemasno goveđe i svinjsko meso secka se ručno nožem, a zatim se začini sa solju, crnim biberom, dosta crvene paprike i belim lukom. Paprika u prahu daje kulenu i karakterističnu boju i oštrinu. Masa se zatim (zbog veličine) najvećim delom puni u svinjsko crevo, tako da se dobije kobasica prečnika oko 10 cm, dužine oko 30 cm i težine oko kilogram.
Kulen se zatim dimi na hladnom tokom mesec dana preko odgovarajućeg drveta kao što su bukva, orah ili jasen. Opšte pravilo je da se u suvim i hladnim zimama dimi svaki treći dan, a u toplim, vlažnim zimama svaki dan. Nakon dimljenja, kulen se nekoliko meseci suši na svežem vazduhu. Da bi bio još suvlji, kulen se povremeno zakopava pod pepeo koji izvlači još više vlage iz kobasice. Sve u svemu, proizvodnja može trajati do godinu dana.
Kulen ima braonkastu koru i crvenu boju. Pikantnog je ukusa i veoma blago kiselkaste arome koja nastaje fermentacijom mesa tokom procesa proizvodnje. Kulen se tradicionalno seče na kriške debljine oko 2 mm. Ovo mu daje optimalan ukus i aromu.
